Пољуби ме, зачарај ме собом,
затвори ми очи ћутањем;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем.
Биће ми се, тмуло од горчине,
зажелело туђег живљења:
једног трена сопствене даљине,
једног даха без противљења.
Пољуби ме, зачарај ме, сведи
сасуд срца до изливања;
обај душу, узми је, изведи,
да почине од пребивања;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем,
склопим очи уморне над собом,
и ишчилим у те ћутањем
затвори ми очи ћутањем;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем.
Биће ми се, тмуло од горчине,
зажелело туђег живљења:
једног трена сопствене даљине,
једног даха без противљења.
Пољуби ме, зачарај ме, сведи
сасуд срца до изливања;
обај душу, узми је, изведи,
да почине од пребивања;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем,
склопим очи уморне над собом,
и ишчилим у те ћутањем
Mnogi iščile ćutanjem, nažalost...
ОдговориИзбришиNišta nije nažalost, sve je to tako, kako svetina voli da kaže: moralo biti... A naposletku iščili svako, a nadiščili tek poneko!... Tu leži razlika konceptualna!... Kao i izbor: hoće li se iščileti ili nadiščileti!... A možda kad se ćuti, zapravo i kaže najtiše, ali najviše!...
ОдговориИзбриши