субота, 11. октобар 2014.

ДАЛЕКО, ДАЛЕКО МИ ЈЕ ДА БЕЖИМ - Милорад Ј. Митровић (1867-1907)

Далеко, далеко да ми је да бежим
У предео неки, и сам не знам куда,
И под јасним небом и зрацима свежим
Да се тихо губим к`о ледена груда
Под пролећним дахом... Ја замишљам сада:
К`о јелова шума нада мном се нише,
Шуми песма горска, а кроз лишће пада
Зрак румен и златан од сунчане кише,
И над травом лебди... И по крају целом
Цвеће нешто шапће са сузом на лицу.
А ту је и Она - у оделу белом,
Поред мене клечи, и последњу жицу
Са уздахом кида. А ја мрк и ледан.
Мој се поглед диже горе, небу, више,
И под небом гледам на дах плави један,
И умирем тако, тихо, тихо, тише...