ЗБОГОМ - Војислав Илић (1860-1894)

Збогом!... Никада можда нећу
Твој мили више чути глас,
Никада неће рука моја,
Грлећи тебе у самоћи,
Расплести твоју густу влас;
Нити ће икад више моћи
Чаробна сенка тавне ноћи
У загрљају наћи нас...
И све то зашто? Ја сам знао:
Туга и радост - све је сан.
И док сам слатки санак сниво,
С гордошћу ја сам очекиво
Растанка нашег тужни дан.

Тако побожно факир пада.
Служећи верно богу свом:
Свршетак игре смрт му спрема,
Ал` он од смрти страха нема,
Него се гордо срета с њом.