Пред сликом твојом замишљен стојим
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће ко слаби листак
Кад једном стигне јесењи дан.
Да л` љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.
Ал` онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.
И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобан сени, хладан ко кам,
А уздах јечи ко ветар бурни
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.
Ил` зар да наде засниван нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће ко слаби листак
Кад једном стигне јесењи дан.
Да л` љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.
Ал` онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.
И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобан сени, хладан ко кам,
А уздах јечи ко ветар бурни
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.
Ил` зар да наде засниван нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.
Нема коментара:
Постави коментар