субота, 11. октобар 2014.

Т* - Војислав Илић (1860-1894)

Под нама лисје шуштало је жуто,
Крај мене, душо, стајала си ти;
Мирна си била - ах, и ја сам ћуто,
Обојим нама тужни беху сни.

Тавно бледило по чеоцу твоме,
Ко признак смрти, ширило се свуд,
Валови туге у тренутку томе
Бурно су моју таласали груд.

То беше предзнак, да ће скоро доћи
Растанка нашег нежељени час,
Ко дим, ко магла да ће радост проћи,
И небо да ће раставити нас...

Удар судбине обишо ме није,
Из гроба заман дозивљем те ја;
Јесењи ветар у лице ме бије,
Природа ћути око мене сва -

Ћути, и живот гони својим редом,
Не види тугу, не разуме јад,
Ни вреле сузе по лицу ми бледом,
Ни смрћу твојом оборен ми над.

Нема коментара:

Постави коментар