субота, 11. октобар 2014.

СВЕ ШТО МИ ЈЕ РЕКЛА... - Лаза Костић (1841-1910)

Све што ми је рекла у звезде сам сливо,
од тих звездица слику сам јој скиво
- та тако су ваљда некад и скована
по том божјем руву та пуцета сјајна -
све сам слици казо што ми срце таји,
накитио сам је моји` уздисаји`,
ал` за тај су терет звезде биле мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је жељом срца мога,
пустом, тешком жељом срца жеђанога,
ал` за тај су терет звезде биле мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
 Накитио сам је слашћу од усана,
 благословом рајским грешног миловања,
ал` и за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је клетвама љубавним,
китама жеженим, пламеном крвавим,
нек осете звезде како клетве тиште,
нек небу процвиле, нек Богу пропиште,
како пате људи нека му се туже,
што верују Бога, те љубави служе:
еј! ал` за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Све је небо мирно, мирна су му стада,
само једна звезда преко неба пада,
а ја мислим, болан, из ока је пала,
што се при растанку слика заплакала.