петак, 10. октобар 2014.

ЂУЛИЋИ - Јован Јовановић Змај (1833-1904)

 XVIII

И молио сам очи
Да сузе не лију,
И молио сам прси
Да тако не бију.

И преклињо сам љубав
Та да ме не куша,
Ал` љубав, очи, срце,
Нико ме не слуша.

А један цветић што га
Најлепши роди мај,
Чуо је што сам крио,
Најтајниј` уздисај.

Мирис се тога цвета
С уздахом замрси,
И цветак порумене,
Паде ми на прси.

Па сад ми цветак дражи
Од самих очију,
Па сад ми цветак ближи
Од самих прсију.

Па сад ме љубав гони
Да иштем опроштај -
Гле, шта учини са мном
Малени цветак тај!

XXXI

Ала су нам срца близу!
Слушај, драга, тишина је,
По куцању рекао бих,
Заклео б` се једно да је.
Ох, како би била празна,
Једно друго да не чује!
Двоје груди, два су срца -
Једно друго допуњује.

 LXI

Заспала си. А ја будан -
У мисли се неке губим;
Чини ми се, грехота би
Била да те сад пољубим.

Чисто видим снове твоје,
Из раја су, са висина -
То се не сме порушити
Са земаљским пољупцима.