петак, 10. октобар 2014.

ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ - Јован Јовановић Змај (1833-1904)

XVIII

Преврћући прашне књиге,
Прашне књиге и хартије,
Нађох песму забачену
Што је нико чито није.

Та је песма излив срца,
Излив душе срећних дана,
У њојзи је моја срећа,
Љубав моја опевана.

У њојзи је одзив раја
На усклике жића млада,
Са највишег негда виса,
Са врхунца мојих нада.

Али ко би данас смео
Сећати ме срећних дана!
- Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана.

Поред мене свећа дрхће,
Ка да б` песму читат хтела,
Ја је дадох њеном пламу -
Хартија је изгорела.

Хартија је изгорела,
Ал` осташе слова бела,
Песма моја нечитана
Још се види из пепела.

И ја читам своју песму,
Одисаје срце врела,
Читам цветак своје среће,
Све то читам - са пепела.

Ох, зар тако љубав света
И по смрти јоште траје!
Ох, зар тако пепо чува
Моје свете осећаје!

Зар је пепо тако веран,
Па не пушта миље своје!
- Аој песмо, туго моја!
Ој, пепеле, добро моје!


XXII

Ох, како је сиво, тамно,
Ко да није данак свано;
А небо је тако мутно
Као око исплакано.

А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;

Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.

Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило...
Као да ми никад око
Није сунца ни видило -

Ко да никад прамалећа
Мом животу није било,
Ко да никад није сунце 
Срећу моју пољубило.

Нема коментара:

Постави коментар