XVIII
Преврћући прашне књиге,
Прашне књиге и хартије,
Нађох песму забачену
Што је нико чито није.
Та је песма излив срца,
Излив душе срећних дана,
У њојзи је моја срећа,
Љубав моја опевана.
У њојзи је одзив раја
На усклике жића млада,
Са највишег негда виса,
Са врхунца мојих нада.
Али ко би данас смео
Сећати ме срећних дана!
- Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана.
Поред мене свећа дрхће,
Ка да б` песму читат хтела,
Ја је дадох њеном пламу -
Хартија је изгорела.
Хартија је изгорела,
Ал` осташе слова бела,
Песма моја нечитана
Још се види из пепела.
И ја читам своју песму,
Одисаје срце врела,
Читам цветак своје среће,
Све то читам - са пепела.
Ох, зар тако љубав света
И по смрти јоште траје!
Ох, зар тако пепо чува
Моје свете осећаје!
Зар је пепо тако веран,
Па не пушта миље своје!
- Аој песмо, туго моја!
Ој, пепеле, добро моје!
XXII
Ох, како је сиво, тамно,
Ко да није данак свано;
А небо је тако мутно
Као око исплакано.
А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;
Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.
Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило...
Као да ми никад око
Није сунца ни видило -
Ко да никад прамалећа
Мом животу није било,
Ко да никад није сунце
Срећу моју пољубило.
Преврћући прашне књиге,
Прашне књиге и хартије,
Нађох песму забачену
Што је нико чито није.
Та је песма излив срца,
Излив душе срећних дана,
У њојзи је моја срећа,
Љубав моја опевана.
У њојзи је одзив раја
На усклике жића млада,
Са највишег негда виса,
Са врхунца мојих нада.
Али ко би данас смео
Сећати ме срећних дана!
- Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана.
Поред мене свећа дрхће,
Ка да б` песму читат хтела,
Ја је дадох њеном пламу -
Хартија је изгорела.
Хартија је изгорела,
Ал` осташе слова бела,
Песма моја нечитана
Још се види из пепела.
И ја читам своју песму,
Одисаје срце врела,
Читам цветак своје среће,
Све то читам - са пепела.
Ох, зар тако љубав света
И по смрти јоште траје!
Ох, зар тако пепо чува
Моје свете осећаје!
Зар је пепо тако веран,
Па не пушта миље своје!
- Аој песмо, туго моја!
Ој, пепеле, добро моје!
XXII
Ох, како је сиво, тамно,
Ко да није данак свано;
А небо је тако мутно
Као око исплакано.
А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;
Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.
Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило...
Као да ми никад око
Није сунца ни видило -
Ко да никад прамалећа
Мом животу није било,
Ко да никад није сунце
Срећу моју пољубило.
Нема коментара:
Постави коментар