СПОМЕН - Спиридон Јовић (1801-1836)

Сећаш ли се оног сата
Кад си мени око врата
Беле руке савила,
И кријући твоје лице
Мени поне нехотице
Твоју љубав открила?

Сећаш ли се оног јада
Кад глас дође изненада,
Ко из ведра неба гром,
Да ја морам одлазити,
Тебе, драгу, оставити,
И мој возљубљени дом?

Суза засја у твом оку
И возбуди предубоку
Рану тужну срца мог;
Рећи ништа ти не могох,
Жалост нема речи млого,
Питај само срца твог.

Откад с тобом се опростих,
Одрекох се све радости,
Празан ми је цео свет,
Јер без тебе нема мене,
Ка`но што без росе вене
У ливади млади цвет.

Кад ће опет данак доћи
Да ће моји јади проћи,
Скопнит мога срца лед!
Кад ћу опет сретан бити,
С нежностју те загрлити,
Сркат с твојих уста мед!