У МЕСТУ ПРИЈАТНОМ, ТИХОЈ ПУСТИЊИ - Милован Видаковић (1780-1841)

У месту пријатном, тихој пустињи,
Гди славуји поју, шума зелени,
У жалости погружен и света удаљен
Сузе проливам.

Уједињеније пита моју жалост,
Нити сердце зна за моју другу радост,
Око мене сад сви предмети весели
Са мном тугују.

Они исти птични гласи умилни
С којима се сваки срећан весели
Нису већ за мене; јер ми сердце вене
За мојом љубезном.

На первом степену мога живота
Жалост ме посети, и баш до гроба
Хоће да ме прати, док не преда смерти
У руке хладне.