петак, 10. октобар 2014.

ЉУБОВИ - Михаило Витковић (1778-1829)

Пуста љубов шта учини,
По мом сердцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју попра до дна.

Немам места, немам стана,
Ходим, бродим по свих страна:
Сам сам, нит` ме когод дира,
Ал` ја опет не находим мира.

Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, сердце пишти,
И ја не смем казат гди ме тишти.

Иштем, просим свуд забави,
Да ми сердце заборави
Ону која ме пленила,
Ал` све всује, не да љубве сила.

Што је више смећем с ума,
То ме више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.

Или без ње или с њоме,
Тешко бедном сердцу моме!
При састанку тајно стењем,
При растанку плачем, гинем, венем.

Други кој` у љубви страда,
Он се добром концу нада;
Ал` ја љубим без надежде,
Драгу моју други сојуз веже.

Љуби, терпи, сердце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с` тавни пелен, ах, зелени.