(одломак)
Говорићу о женама писцима, јер ту је и мој удео.
Наши највећи успеси до сада? Од бабадевојке до жене.
И свима знани жалосни неуспеси? Удате уседелице
Дете на зајам мужевима које сматрају очевима.
Помисли на тај сој заплакан над собом, не-тако-далек,
На њих што су понеле бакље и задобиле опекотине
трећег степена.
Или на сетне писце сонета, здравице и риме драге у
тринаестој;
Средовечне девице које заводе детињасте антологичаре
Пожудом мисли; у барбитурат потопљене Камиле*
Са непрекидном менструацијом, мазно чаврљају на
софама
Онда када поезија не беше занат већ болећиво испаравање,
Ваздух бременит тамјаном, мошусом и емоционалном
уценом.
Верујем да их је понела некадашња женска смерност
Из времена када су многе девојке биле пришт на рани
сестринства,
Порекле су наш пол да би се слагале са мушкарцима,
Тек несигурно пуштајући глас. Како су само били
поносни
Пошто су жене саме прихватиле своју потчињеност!
Весталке, вазалке и вазали, у паковањима од неколико,
Остављале су записе у звучним стиховима, уредним
дневницима,
Намерене да пруже задовољство потомству које их
презире.
Али увек ћемо имати издајнике да посведоче како се жена
одриче
Њеног Главног Задатка, једначећи Уметност са агресијом
И неуспех са женственошћу. Ипак је неправедно рећи
да су исто
Када смо ми те које штитимо најбоље чувану тајну света:
Готово приватни животи једне половине човечанства.
Али чак и под мушком влашћу, ми квочке и домаћице
Извеле смо пар нежних саботажа, ломова за које су
данашњи мушкарци
Са мозгом од зобених пахуљица сувише груби да би их
чули,
Подметнувши младе стршљенове уместо сасвим
безопасних бубамара.
Усвојена безазленост у неким женама побуђује махнитост;
Опонашају мушкарце настојећи да буду ружне
И успевају. Псују, усисавају цигарете и прогоревају
постељину,
Ударци су им директни, поглед замућен, надуване
испразношћу
Ишчекују славу: она пише као мушкарац!
То изазива бес код других жена у магли шифона
(поетеса која је заденула флор за црвени веш, практична
феминисткиња).
Али ми проистичемо из свега тога, више или мање,
Осим неких женсколиких туњаваца и периодичних
духовница
Које киње мушкарце забаве ради, а жене да смање
конкуренцију.
Тако да, ако се боримо ненормално, можда ћемо
изгледати скоро нормално,
Ако утопимо жал над собом у дисциплинован
систематски рад
Ако будемо усправне и омражене, обећамо да нећемо
спавати са уредницима;
Ако ценимо себе формално, поштујући своја стварна
ограничења
Без оне недоличне представе одмрзавања приватне
својине;
Бринући о свом разуму и поносу док остајемо неудате;
А уколико венчане, уништићемо трагове кривице у
гомили судова
И прибећи писаћој машини. А уколико мајке, вероваћемо,
у срећу своје деце,
Којој забрањујемо да нас прождиру, коју нећемо
прождирати,
Као и срећу наших мужева и љубавника, заслужних за
слободу жене.
*Camilla, или Сликар младежи ("A Picture of Youth"), роман Френсис Фани Берни (Fransis Fanny Burney, 1752-1840). објављен 1769. године, који разматра морална искушења младе девојке стасале за улазак у друштво. (Прим. прев.)
Говорићу о женама писцима, јер ту је и мој удео.
Наши највећи успеси до сада? Од бабадевојке до жене.
И свима знани жалосни неуспеси? Удате уседелице
Дете на зајам мужевима које сматрају очевима.
Помисли на тај сој заплакан над собом, не-тако-далек,
На њих што су понеле бакље и задобиле опекотине
трећег степена.
Или на сетне писце сонета, здравице и риме драге у
тринаестој;
Средовечне девице које заводе детињасте антологичаре
Пожудом мисли; у барбитурат потопљене Камиле*
Са непрекидном менструацијом, мазно чаврљају на
софама
Онда када поезија не беше занат већ болећиво испаравање,
Ваздух бременит тамјаном, мошусом и емоционалном
уценом.
Верујем да их је понела некадашња женска смерност
Из времена када су многе девојке биле пришт на рани
сестринства,
Порекле су наш пол да би се слагале са мушкарцима,
Тек несигурно пуштајући глас. Како су само били
поносни
Пошто су жене саме прихватиле своју потчињеност!
Весталке, вазалке и вазали, у паковањима од неколико,
Остављале су записе у звучним стиховима, уредним
дневницима,
Намерене да пруже задовољство потомству које их
презире.
Али увек ћемо имати издајнике да посведоче како се жена
одриче
Њеног Главног Задатка, једначећи Уметност са агресијом
И неуспех са женственошћу. Ипак је неправедно рећи
да су исто
Када смо ми те које штитимо најбоље чувану тајну света:
Готово приватни животи једне половине човечанства.
Али чак и под мушком влашћу, ми квочке и домаћице
Извеле смо пар нежних саботажа, ломова за које су
данашњи мушкарци
Са мозгом од зобених пахуљица сувише груби да би их
чули,
Подметнувши младе стршљенове уместо сасвим
безопасних бубамара.
Усвојена безазленост у неким женама побуђује махнитост;
Опонашају мушкарце настојећи да буду ружне
И успевају. Псују, усисавају цигарете и прогоревају
постељину,
Ударци су им директни, поглед замућен, надуване
испразношћу
Ишчекују славу: она пише као мушкарац!
То изазива бес код других жена у магли шифона
(поетеса која је заденула флор за црвени веш, практична
феминисткиња).
Али ми проистичемо из свега тога, више или мање,
Осим неких женсколиких туњаваца и периодичних
духовница
Које киње мушкарце забаве ради, а жене да смање
конкуренцију.
Тако да, ако се боримо ненормално, можда ћемо
изгледати скоро нормално,
Ако утопимо жал над собом у дисциплинован
систематски рад
Ако будемо усправне и омражене, обећамо да нећемо
спавати са уредницима;
Ако ценимо себе формално, поштујући своја стварна
ограничења
Без оне недоличне представе одмрзавања приватне
својине;
Бринући о свом разуму и поносу док остајемо неудате;
А уколико венчане, уништићемо трагове кривице у
гомили судова
И прибећи писаћој машини. А уколико мајке, вероваћемо,
у срећу своје деце,
Којој забрањујемо да нас прождиру, коју нећемо
прождирати,
Као и срећу наших мужева и љубавника, заслужних за
слободу жене.
*Camilla, или Сликар младежи ("A Picture of Youth"), роман Френсис Фани Берни (Fransis Fanny Burney, 1752-1840). објављен 1769. године, који разматра морална искушења младе девојке стасале за улазак у друштво. (Прим. прев.)
Нема коментара:
Постави коментар