ДАЛЕКО, ИЗА НАС - Слободан Ракитић

Далеко, иза нас, сунце над трпезом,
прстење седефне воде, и наге девојчице,
Рука ти кроз прозор према врту пружена -
Испод ког ћу се дрвета зауставити?

Звиждук ловца у пољу, ил звиждук трске на ветру,
Небески ати, кочије, пут млечни, непрегледни,
Витки хрт у гају, на трагу плена, гле,
И ја, и ја у свему томе, моја господарице;

Бескрајне тамне шуме, двори тајанствени,
Над запаљеним језерима - кнежеве кочије
Звуци са звоника, ил` звуци из васељене,
Твоје дрхтаве носнице, и мириси непојамни;
Лане на извору, кошуте, звери и пастири,
Тетреб на грани, занет, и шева у пољу,
Лимунове шуме, којима бејасмо окружени,
Висока папрат уоколо, и вода у рибњаку;

Жар звезда и жар небеса, воће које си брала,
Рибизле и врес, водена биљка на сјајном ти челу,
Увек распремљене ложнице, златни кондир вина.
И дом твој обасја, пред који касно стигох;

Каква патња у сну, смрт у свему је уздарје!
Градови и земље, језера и чардаци,
Вртови, у којима смо некада срећни били,
Свет то сада трепери, далеко, иза нас!