АНАТЕМА - Душко Трифуновић

Наша се љубав састоји у томе
да своју жену не дамо другоме

Уместо да се убијем погрешним лековима
ја хватам себе како саможиво
седим на обали Панонског мора
које се вратило зато
да по њему плива моја АНАтема

Моја крв је данас
једина
усправна
текућина

Нити бол од страха
нити страх од бола
него ми је жао
што залазак сунца
не могу да упишем себи у заслуге

И место да се убијем халапљиво
ја седим
несносно здрав
и описујем море

Плаво дубоко
и не видиш му краја
а по њему плива моја АНАтема

Ја сам говорио теби
како је вода опасна божија творевина
и како ће доћи моја АНАтема

плава дубока
и не видиш јој краја

како ћу бити миран
а дрхтаће ми руке над водом
као хвалоспев

плаве дубоке
и не видиш им краја

а снаге колико је у мојој џигерици
и још двапут толико
са непознате стране
толико биће моје мржње

плаве дубоке
и не видиш јој краја

као дивљи човек бићу
као зверка
изумрла
а остала општи баук

бићу мрак који се смеје
да и моји слепци
имају од мене знака

Од живе воде
живи песак

Од живог ипак живо
од мртвог
ништа баш
или бар ништа нарочито

А поврх свега моја АНАтема
то старшно женско А
то А
та асонанца живчаног система

плава дубока
и не видиш јој краја