ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ - Мирослав Антић

Знам,
мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

Пијана киша шиба и млати.
Врбама ветар чупа косу.

Куд ћу?
У који град да свратим?

Дан је низ мутна поља просут.

Вуцарам светом два празна ока.
Зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?

Ил је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал ја,
у крчму свратио, горак.
А она,
не знајући - прошла.

Не знам.
Цео смо свет обишли
у жудљи лудој,
подједнакој,
а за корак се мимоишли.

Да, мора бити да је тако.