Предајем само уторком, ријем по књигама
у пижами извађеној из машине истог јутра,
засвињим целу кућу у бостонској
"нимало занимљивој улици Марлборо",
где чак и тај човек
што пребира канте за смеће у споредној уличици,
има двоје деце, приколицу за плажу, помоћника,
и члан је "Младих републиканаца".
Ја имам ћерку од девет месеци,
тако малу да би ми могла бити унука.
Као сунце она се диже у својој као фламинго пламеној
хаљиници.
Ово су транкилизиране педесете,
а ја имам четрдесет. Да ли да жалим своје време сејања?
Био сам ватрени католик, одбио да служим војску,
и дао своју манијачку изјаву,
изгрдив државу и председника, а онда
седео у ћузи чекајући пресуду
поред неког младог Црнца с труњем
марихуане у коси.
Добио сам годину.
Шетам по крову затвора у Западној улици, кратком
као фудбалско двориште моје школе
и гледам реку Хадсон једном дневно
кроз чађав заплетај конопаца за веш,
и преко бледо-жућкастих стамбених зграда.
Базајући жвакао сам метафизику с Абрамовицем,
жутим као од жутице ("то је од сунца")
пацифистом мува категорије,
и таквим вегетаријанцем
да је носио обућу од канапа и волео опало воће.
Покушао је да преведе Биофа и Брауна,
холивудске курваре на своју прехрану.
Космати, мишићави, из отмених предграђа,
у чоколадним дворедним сакоима,
разбеснели су се и премлатили га на мртво име.
Био сам толико ван догађаја да нисам чуо никада
о Јеховиним сведоцима.
"Јеси ли зезнуо војску?" питао сам ћуз-другара.
"Не", одговори, "ја сам Јеховин сведок".
Научили ме да намештам кревет "као у болници",
и показивали с леђа у мајици
Цар Лепкеа из Корпорације за убиства,
како ређа пешкире на полици,
или се гега ка својој посебној ћелији, пуној
ствари забрањених обичном затворенику:
портабл радио, тоалетни сточић, две стоне америчке
заставе повезане палмовом ускршњом траком.
Млохав, ћелав, лоботомизиран,
животарио је у отупелом миру
у коме никаква мучна преиспитивања
нису му нарушавала усредсређеност на електричну
столицу -
лебдео је као оаза у своме свету
изгубљених веза...
у пижами извађеној из машине истог јутра,
засвињим целу кућу у бостонској
"нимало занимљивој улици Марлборо",
где чак и тај човек
што пребира канте за смеће у споредној уличици,
има двоје деце, приколицу за плажу, помоћника,
и члан је "Младих републиканаца".
Ја имам ћерку од девет месеци,
тако малу да би ми могла бити унука.
Као сунце она се диже у својој као фламинго пламеној
хаљиници.
Ово су транкилизиране педесете,
а ја имам четрдесет. Да ли да жалим своје време сејања?
Био сам ватрени католик, одбио да служим војску,
и дао своју манијачку изјаву,
изгрдив државу и председника, а онда
седео у ћузи чекајући пресуду
поред неког младог Црнца с труњем
марихуане у коси.
Добио сам годину.
Шетам по крову затвора у Западној улици, кратком
као фудбалско двориште моје школе
и гледам реку Хадсон једном дневно
кроз чађав заплетај конопаца за веш,
и преко бледо-жућкастих стамбених зграда.
Базајући жвакао сам метафизику с Абрамовицем,
жутим као од жутице ("то је од сунца")
пацифистом мува категорије,
и таквим вегетаријанцем
да је носио обућу од канапа и волео опало воће.
Покушао је да преведе Биофа и Брауна,
холивудске курваре на своју прехрану.
Космати, мишићави, из отмених предграђа,
у чоколадним дворедним сакоима,
разбеснели су се и премлатили га на мртво име.
Био сам толико ван догађаја да нисам чуо никада
о Јеховиним сведоцима.
"Јеси ли зезнуо војску?" питао сам ћуз-другара.
"Не", одговори, "ја сам Јеховин сведок".
Научили ме да намештам кревет "као у болници",
и показивали с леђа у мајици
Цар Лепкеа из Корпорације за убиства,
како ређа пешкире на полици,
или се гега ка својој посебној ћелији, пуној
ствари забрањених обичном затворенику:
портабл радио, тоалетни сточић, две стоне америчке
заставе повезане палмовом ускршњом траком.
Млохав, ћелав, лоботомизиран,
животарио је у отупелом миру
у коме никаква мучна преиспитивања
нису му нарушавала усредсређеност на електричну
столицу -
лебдео је као оаза у своме свету
изгубљених веза...
Нема коментара:
Постави коментар