Лоренс Ферлингети

*

Стално ризикујући глупост
и смрт
кад год изводи
изнад глава
своје публике
песник као акробата
пење се на риму
на вишу жицу свог сопственог дела
и балансира на очним зрацима
над морем лица
корача својим путем
на другу страну дана
показујући наклоне и разне трикове
као и остале високе театралије
без грешке
у свему
јер ње не сме бити
Јер он је супер реалиста
који мора да изводи голу истину
пре него што предузме било какав корак
у свом претпостављеном напредовању
према оној још уздигнутијој шипки
где Лепота захваљујући гравитацији
стоји и чека
да започне са скоком који пркоси смрти
А он
мали чарличаплиновски човечуљак
ухватиће или не
њен фини вечни облик
распрострт у празном ваздуху
постојања

*

Далеко изнад заштите кућа
међу укоченим ноблес димњацима
на крову, прошараним штриковима за веш
жена затеже једра на ветру
вешајући своје јутарње рубље
причвршћујући га дрвеним штипаљкама
И слатка мама
њене скоро голе сисе
бацају сенке
када се испружи
да окачи напокон последњи комад
белих опраних греха
али то је мокри љубавни комад
и обавија се око ње
лупкајући је по кожи
Подигнутих руку
она забацује главу
у бешумном смеху
и бесциљним гестом
потреса златну косу
док у недохватним морским простарнствима
између разлетелих белих велова
штрче светли пароброди
за долазак краљевства.