ПОСЕБНО МЕСТО - Борислав Радовић

II

Али то је ипак твоје коначиште,
Посебно, омиљено место;
Та земља ипак земља којом газиш,
Та кућа ипак кућа, иако с кровом често у знаку кише,

Собе где паук дише, и онај неки врт.

Ипак твоја
Та коренита успомена тла
Где у свој траг пазиш да станеш лаком ногом.

А све остало се брише у сваком сплету речи,
Мало и много, сувише неодређен праг.

Твоја
Та радост
Опора, прсла у рану коју спориш,
Та смоловита земља речи,
Из ње да жива смоленица гориш.
А ништа није довољно смртно да ти спречи
Поглед како гута непомични пламен
У коме биваху све гушћи светлост и растиње вртно.

VI

Да ли се ми то играсмо, и чега,
Или се изгубисмо
У заједничком далеком вртлогу
Где смо тражили нови неки језик:

Нико то не зна, нас други сад траже

У острузи јарка и међу стењем
Неразговорних назубљених кота,
По необичним местима за љубав:
Други, који ће ћутати о нама;

А постојаху ли кад
Ти наши знаци, родоскрвне слике,
Или немушти само
Живесмо у немуштој својој причи
С непогрешивим сунцем у потиљку,
Ти уз богове, ја са кремен-ралом,
Као две одрубљене реченице,

Нико то неће знати.