У СЛАВУ ЕРОСА - Борислав Радовић

Магла ће ти лик, а уздах бити име.
Лептир у чаури што свилену свест скрива,
у срцу тренутка, док мисао остаје жива
а тело се губи, без влаге и тежине:

олујно твоје срце у стакленој башти
куцаће раскош времена, старост песме.
Са прозора тесних видеће се често
твој корак горе-доле, који не мери ништа.

Бићеш у посебном свету као у машти
кад око види што се видети не сме:
за лажне речи тражићеш вечито место,
за племените речи које не значе ништа.

Бићеш сенка која говори, чита и пљује,
такмац природе мајке, могућност и закон.
А песма ће тек у смрти да се чује
и јавиће ти се још неписаним знаком.