ФРЕДЕРИК ДАГЛАС - Роберт Хејден

Сада, кад је коначно наша, ова независнот, ова слобода,
ова
дивна и страшна ствар, потребна човеку као ваздух,
корисна као земља; када припада најзад свима,
када је заиста нагон, грађа мозга, дијастола, систола,
рефлекс; када је коначно задобијена; када је више
од китњастог фразирања и ритуала политичара;
овај човек, овај Даглас, овај раније роб, овај Црња
тучен на коленима, изгнан, који је гледао у машти свет
у коме нико неће бити усамљен, нико прогањан, нико
туђинац,
овај човек, величанствен у љубави и расуђивању, овај
човек
биће упамћен. Ох, не у речитости кипова,
не у легендама и песмама и венцима од бронзе само,
већ кроз животе који су никли из његовог живота, животе
који су оваплотили његов сан о красним, потребним
стварима.