4
Пунећи своје једро & красно тело
пилећим паприкашом, двапут ме
погледала.
Клонух привучен, па је осмотрих гладно
и само, присуство њеног мужа & четворо других,
задржа ме да не скочим на њу,
ил паднем крај њених малених стопала и крикнем:
"Ти си врелија од свих у којима су
Хенријеве засењене очи уживале током свих ноћи
толиких година, Ватро!" Тад се примакох
/губећи наду) свом спумонију.* - Поштовани Костурићу:
пун ли је
проклети свет девојака-слаткиша.
- Црна коса, латинска пут, оборен поглед
очију-драгуља... Тај дрипац крај ње слади се... Којим ли
чудом
она и даље седи, ту преко?
У ресторану жагор. Исто би тако могла да буде и на
Марсу.
Где ли све крену низбрдо? Треба да постоји закон против
Хенрија.
- Г. Костурићу: постоји.
* Spumoni (итал.) - врста сладоледа с воћем и орасима
14
Живот је, пријатељи, досада. То не смемо рећи.
Најзад, небо блиста, велико море чезне,
ми сами блистамо и чезнемо,
а сем тога, мајка ми је као дечаку говорила
(понављајући): "Признаш ли да ти је досадно,
то значи, немаш
Унутрашње Изворе." Сада долазим до закључка: немам
унутрашње изворе, убиствено ми је досадно.
Досађују ми људи,
књижевност ми је досадна, посебно она велика,
Хенри ме гњави својим неприликама & мукама,
сваком жестоком као Ахил,
он који воли људе и херојску уметност, мени досадну.
А мирни брегови & клековача притискају као терет
и некако, један пас
и његов реп забасали су поприлично далеко
у планине или море или небо, остављајући
за собом: мене, махање репом.
26
Светска ме слава засенила, била за мене музика, негда.
- И шта би даље, г. Костурићу,
ако сте вољни да кажете?
- Хенри. Хенрија почеше да занимају женска тела,
његова бедра су била & беху поприште чудесних подвига.
Ступор. Колено, мила. Молим те.
Сви ти чукљеви & мекоте, мој Боже,
то урањање & мука, на Хенрија одједном
навалише.
- И шта би даље, г. Костурићу,
изгледате ми канда усхићени?
- Хенри се врати изворном злочинству: уметности,
римовању,
а поврх свега саосећању, мој Боже, мој Боже
и томе да завиди својој земљи на слави (незаборавној);
шта би могло да буде у већем нескалду?
А још озловољен бандом имућних & врхушком.
- И шта би даље, г. Костурићу?
- Уграбих ванредно парченце среће. Умро сам.
29
Једном је Хенријево срце нешто село
тако тешо, па да има стотину година
& више и да све то време плаче у несаници,
никако не би могао ствари да поправи.
Увек би се у Хенријевом уху изнова
однекуд јављали: каљуцање, жагор, звона.
А и друга ствар беше му на уму,
нешто попут гроба у Сијени што хиљаду година постоји,
а из сећања не може да избрише учињену срамоту. Као
авет,
широм отворених очију, он стоји ту, обневидео.
Сва звона понављају: прекасно. Ово није за плач,
размишљање.
Али Хенри никада не учини што је смерао,
не уби неку од жена, нити јој тело раскомада,
нит сакри комађе тако да буде пронађено.
Он зна: сваки је комад разгледао & ниједан да усфали.
Често их је у зору бројао.
Никада неки да му промакне.
67
Не оперишем често. А кад то чиним
људи се и те како забезекну.
Болничарке се чудом чуде. Пребледе.
Пацијент се враћа у живот, ил нешто слично.
Разлог што чешће не оперишем (цитирам)
јесте: створен сам за неуспех -
због жене & сина - да зарађујем мање.
- Г. Костурићу, то ми је јасно.
За те вам операције захваљују, зар не,
а не плаћају? - Тачно.
Ретко сте тако разборити.
А сада још имамо и проблеме са светлом:
приморан сам да у најцрњем мраку
изводим најосетљивије захвате
на себи самом.
- Г. Костурићу, ви ме ужасавате.
Није ни чудо што вам не плаћају. Хоћете ли умрети?
- Е мој
пријатељу, у томе успео сам. Касније.
74
Хенри мрзи свет. Шта је свет чинио Хенрију,
мисао не може да поднесе.
Не осећајући бол,
руком која оклева Хенри написа писмо
објашњавајући како лоше бејаше
на овом свету.
Стара кукавица у тоги
могао би да разликује "ове простије лепоте",
па би и шартрез имао значаја:
"Кјото, Толедо,
Бенарес - свети градови -
И Кембриџ који светлуца, нису искупљење,
рецимо, за ужас од нељубави,
нити је то вожња од Париза на југ у пролеће
ка Сијени и даље..."
Прибравши се Хенри, сумрони Хенри,
уплитао се у збивања.
Брза разочарења људима
и изопаченом дивном децом
кукавним женама, Хенри је прошао, Хенри
који је кушао све тајне залогаје живота.
Пунећи своје једро & красно тело
пилећим паприкашом, двапут ме
погледала.
Клонух привучен, па је осмотрих гладно
и само, присуство њеног мужа & четворо других,
задржа ме да не скочим на њу,
ил паднем крај њених малених стопала и крикнем:
"Ти си врелија од свих у којима су
Хенријеве засењене очи уживале током свих ноћи
толиких година, Ватро!" Тад се примакох
/губећи наду) свом спумонију.* - Поштовани Костурићу:
пун ли је
проклети свет девојака-слаткиша.
- Црна коса, латинска пут, оборен поглед
очију-драгуља... Тај дрипац крај ње слади се... Којим ли
чудом
она и даље седи, ту преко?
У ресторану жагор. Исто би тако могла да буде и на
Марсу.
Где ли све крену низбрдо? Треба да постоји закон против
Хенрија.
- Г. Костурићу: постоји.
* Spumoni (итал.) - врста сладоледа с воћем и орасима
14
Живот је, пријатељи, досада. То не смемо рећи.
Најзад, небо блиста, велико море чезне,
ми сами блистамо и чезнемо,
а сем тога, мајка ми је као дечаку говорила
(понављајући): "Признаш ли да ти је досадно,
то значи, немаш
Унутрашње Изворе." Сада долазим до закључка: немам
унутрашње изворе, убиствено ми је досадно.
Досађују ми људи,
књижевност ми је досадна, посебно она велика,
Хенри ме гњави својим неприликама & мукама,
сваком жестоком као Ахил,
он који воли људе и херојску уметност, мени досадну.
А мирни брегови & клековача притискају као терет
и некако, један пас
и његов реп забасали су поприлично далеко
у планине или море или небо, остављајући
за собом: мене, махање репом.
26
Светска ме слава засенила, била за мене музика, негда.
- И шта би даље, г. Костурићу,
ако сте вољни да кажете?
- Хенри. Хенрија почеше да занимају женска тела,
његова бедра су била & беху поприште чудесних подвига.
Ступор. Колено, мила. Молим те.
Сви ти чукљеви & мекоте, мој Боже,
то урањање & мука, на Хенрија одједном
навалише.
- И шта би даље, г. Костурићу,
изгледате ми канда усхићени?
- Хенри се врати изворном злочинству: уметности,
римовању,
а поврх свега саосећању, мој Боже, мој Боже
и томе да завиди својој земљи на слави (незаборавној);
шта би могло да буде у већем нескалду?
А још озловољен бандом имућних & врхушком.
- И шта би даље, г. Костурићу?
- Уграбих ванредно парченце среће. Умро сам.
29
Једном је Хенријево срце нешто село
тако тешо, па да има стотину година
& више и да све то време плаче у несаници,
никако не би могао ствари да поправи.
Увек би се у Хенријевом уху изнова
однекуд јављали: каљуцање, жагор, звона.
А и друга ствар беше му на уму,
нешто попут гроба у Сијени што хиљаду година постоји,
а из сећања не може да избрише учињену срамоту. Као
авет,
широм отворених очију, он стоји ту, обневидео.
Сва звона понављају: прекасно. Ово није за плач,
размишљање.
Али Хенри никада не учини што је смерао,
не уби неку од жена, нити јој тело раскомада,
нит сакри комађе тако да буде пронађено.
Он зна: сваки је комад разгледао & ниједан да усфали.
Често их је у зору бројао.
Никада неки да му промакне.
67
Не оперишем често. А кад то чиним
људи се и те како забезекну.
Болничарке се чудом чуде. Пребледе.
Пацијент се враћа у живот, ил нешто слично.
Разлог што чешће не оперишем (цитирам)
јесте: створен сам за неуспех -
због жене & сина - да зарађујем мање.
- Г. Костурићу, то ми је јасно.
За те вам операције захваљују, зар не,
а не плаћају? - Тачно.
Ретко сте тако разборити.
А сада још имамо и проблеме са светлом:
приморан сам да у најцрњем мраку
изводим најосетљивије захвате
на себи самом.
- Г. Костурићу, ви ме ужасавате.
Није ни чудо што вам не плаћају. Хоћете ли умрети?
- Е мој
пријатељу, у томе успео сам. Касније.
74
Хенри мрзи свет. Шта је свет чинио Хенрију,
мисао не може да поднесе.
Не осећајући бол,
руком која оклева Хенри написа писмо
објашњавајући како лоше бејаше
на овом свету.
Стара кукавица у тоги
могао би да разликује "ове простије лепоте",
па би и шартрез имао значаја:
"Кјото, Толедо,
Бенарес - свети градови -
И Кембриџ који светлуца, нису искупљење,
рецимо, за ужас од нељубави,
нити је то вожња од Париза на југ у пролеће
ка Сијени и даље..."
Прибравши се Хенри, сумрони Хенри,
уплитао се у збивања.
Брза разочарења људима
и изопаченом дивном децом
кукавним женама, Хенри је прошао, Хенри
који је кушао све тајне залогаје живота.
Нема коментара:
Постави коментар