ПРЕЛАЗ ПРЕКО ВОДЕ - Роберт Данкан

Кренули смо у чамцима по мору ноћу,
изгубили се, и простране воде клопку страха заклопише
око нас
Чамци се распршише, и сами смо најзад
под неизмерним небом, нехатним, болесним од звезда.

Нек весла буду докона, љубави, и заборави у овај час
нашу љубав као нож међу нама
који одређује границе које никад не можемо прећи
ни уништити док пловимо у срце нашег сна,
секући тишину, кришом, горка киша у нашим устима
и тамна рана нам се с леђа приближила.

Заборави дубинске бомбе, смрт и обећања која дадосмо,
опустошене вртове, и, преко западних пустара,
бомбардоване собе у које смо долазили заједно.

Али чак док одлазимо, твоја љубав се враћа. Осећам
твоје одсуство као звоњаву утишаних звона. И со
преко твојих очију и љуспе соли међу нама. Сада,
ти с лакоћом прелазиш у разорни свет.
Ето сувог праска цемента. Светлост гасне,
пада на рушевине градова на далекој обали
и у неуништивој ноћи ја сам сам.