ЈАД - Теодор Ретке

Знао сам неумољиву тугу оловака
Уредних по кутијама, јад јастучића, притискивача,
Сву беду плавих фасцикала и лепила,
Пустош по беспрекорним јавним местима,
Самотне чекаонице, клозете, разводне плоче,
Неопозиви патос шкољке и бокала,
Ритуал шапирографа, спајалица, наводника,
Бескрајна умножавања живота и предмета.
И видео сам како прах са зидова институција
Финији од брашна, жив, опаснији од силиција,
Сипи, скоро невидљив, кроз дуга поподнева досаде,
И спушта фину мрежу на нокте и нежбе обрве,
Цаклећи бледу косу, умножена сива стандардна лица.