ЕЛЕГИЈА ЗА ЏЕЈН - Теодор Ретке

Моју ученицу која је пала с коња

Сећам се коврџа на врату, влажних и меких као рашљике;
И њеног хитрог погледа, муње осмејка искоса;
И како би јој, једном подстакнутој на разгоовр,
Лаки слогови сами скакутали,
А она балансирала у задовољству мисли,
К`о царић срећан, с репом према ветру,
А њеном песмом трептале гранчице и изданци.
Сенка је певала са њом;
Лишће, шапата преобраћеног у пољупце;
И земља је певала у избледелим долинама под ружом.
О, када би се растужила, бацала се у тако чисту дубину,
Да је ни рођени отац није могао пронаћи;
Свој образ је о сламу гребала;
Најчистију воду је узмутила.

Врапчићу мој, ти ниси овде,
Да чекаш као папрат са бодљикавом сенком.
Површи мокрог камења утешити ме не могу,
Ни маховина, проткана последњом светлошћу.

Кад бих те само пренути могао из овог сна,
Моја убогаљена душо, голубице моја склиска.
Над овим влажним гробом изговарам речи љубави;
Ја, без икаквог права у тој ствари,
Ни отац ни љубавник.