ЧАС ТВОРОВА - Роберт Ловел

За Елизабету Бишоп

Пустињак-наследница са острва Наутилус
и ове зиме борави у спартанској вили;
овце јој још над морем пасу.
Син јој је бискуп. Надзорник њеног имања
први је одборник из нашег села.
Сасвим је излапела.

Жедна
сталешке самоће
из века краљице Викторије
купује све
што јој боде очи на супротној обали
и даје да се руши.

Сезона је лоша -
оде наш летњи милионер
који као да је искочио из Биновог каталога за поштанске
наруџбе.
Његова јахта од девет чворова
продата је на лицитацији ловцима јастога.
Лисичје риђа мрља оста на Плавом брегу.

А ево сад наш пеша
декоратер, украшава своју радњу за јесен.
Рибарску мрежу напунио је ружичастим чеповима,
ружичасто му и седало и шило,
у том се послу не млати пара,
радије би се оженио.

Једне мрачне ноћи
мој тјудор форд узверао се на лубању брега,
љубавничка сам кола вребао. Оборених светла
паркирана су скупа, труп до трупа,
где гробље тај град одлаже...
Памет ми се померила.

Радио из кола блеји:
"Љубави, о безбрижна љубави..." Чујем
мој болесни дух грца у сваком крвном зрнцу,
као да сам га за грло шчепао...
сам собом ја сам пакао,
овде никога нема -

само творови који траже
неки залогај на месечини.
Трупкају табанима главном улицом:
бело-пругасти, сулуде очице им горе
под бледо-равнодушним и шкриљастим шиљком
цркве Свете Тројице

Стојим уврх
дворишног степеништа и осећам задах:
женка твора с колоном творића рије по канти за смеће,
своју шиљату главу завукла је у чашу од
павлаке, нојевски свој реп опустила
и не намерава да бежи.