МАКСИМУС ГЛОСТЕРУ, 27. ПИСМО (НЕПОСЛАТО) - Чарлс Олсон

Враћам се на географију,
тло се спушта налево где је мој отац играо свој бедни
голф
а ми остали бејзбол
до у летњу таму све док се више не би виделе
муве и враћали смо се кући
до наших различитих piazza где су жене
зујале

Слева тло се спустило према граду,
здесна спустило се према мору.

Био сам тако млад моја прва успомена
је на шатор разапет да би се јастогом нахранили
учесници скупа у Рексолу, и на мог оца,
радио је у обезбеђењу, који је изјурио из шатора
ричући са ножем за хлеб у зубима да среди
дрогеристу који се, рекли су ми, удвара
мојој мајци, и на њу како се смеје, тако поуздана, округла
као њезино лице, Хајнесово руменило и јабука,
под једном од оних капа само са ширитом какве су жене
тада
Ово, није само голо придолажење
нове апстрактне форме, ово

није пометња ни облик
оних обичаја, ово,

Грци, је заустављање
битке
Наметање
свих оних ранијих претходница, моје померање

унапред, генерисање оних чињеница
које су моје речи, што долазе

из свега онога што више нисам, па ипак јесам,
споро кретање на запад

нечега што је више него ја

Нема стриктног личног реда

за моје наслеђе.

Ниједан Грк неће бити у стању
да разлучи моје тело.

Американац

је скупа прилика,

које су геометрија
просторне природе.

Имам осећај

да сам једно

са својом кожом

Плус ово - плус ово:

да је заувек географија

та која утиче на

мене ја присиљавам

уназад ја присиљавам Глостер

да се повинује, да

се промени

Ово је
Полис.