недеља, 12. октобар 2014.

ЗАШТО МЕ УЗНОСИШ - Милан Дединац (1902-1966)

Што ме узносиш, небо плаво нада мном,
док облацима белим лупаш Џиновске Горе?
Зашто ме вараш кад ниси оно море
којим сам толико бродио
и њу, клонулу од сунца, сусталим стазама водио?
Што ми жубориш срећом незаборавном?

Што ли шумориш, барска траво, пода мном
и љуљаш ме, а мени, у ропству, лека нема?
Зашто ме вараш кад немаш оних мелема
који су, у дурмиторској зори, ноћ с чела мога скидали
и болне њене груди извидали?
Што ме залудно лечиш на пољу том мочварном?

Што ме мамиш, облаче, сенком својом хладном
која нас дотакне све редом и отплови преко жица?
Зашто ме вараш: давно ја нисам облак, ни птица,
младост је моја престала,
сва ми је љубав на телу њеном остала.
Зашто ме онда будиш прошлошћу мртвом и давном?

Што ме успављујеш, кишо вечерња, песмом својом
тавном,
док чезнем да ти класје црно покоси шарна дуга?
Што ме вараш... гле! неста твојих пруга,
тело, махнито лети, о жицу се птица сломије,
а крв ми, болно драго, лице у руке облије...
Зашто ме лажеш... још сам у гвожђу срамном!

И ти што се играш, ноћни ветре, са мном
и хујиш ми, и зовеш да се машим коња врана?
Што ме вараш: кад истрчим... ноћ бездана...
твој је вранац већ нестао,
и можда је, без јахача, на прагу јој зарзао?
Што ме будиш, ноћни ветре, у логору овом стравном?
И ти, сну мој, што ме увек звездом гориш земље моје,
звездом сјајном,
што ме вараш? И тебе ће, зором раном, ножем
стража да прободе.
Што ме вараш: кад знам нису, као некад, нису бистре
наше воде,
нит је небо што је било,
а њено је лице болом - потавнило.
Што ме тешиш, сну варљиви, звездом горком и
бескрајном?

Што ме вараш песмом овом, завичајном?

Нема коментара:

Постави коментар