МЕДИТАЦИЈА БЕЗ КОМЕНТАРА - Раде Драинац (1899-1943)

Интермецо:
Стару арију на јаванској гитари вечито је у то доба
свирао сусед мој.
Никад нећу заборавити сећања на драгу у завесама
јесењег мрака
Године 1926.
На четвртом спрату у улици Светога Жака.

*

Боже мој! толико свирепе прозе за бледу шаку поезије!
- Ето: душа ми кошта 3 динара, нова свеска криминалне
библиотеке,
Први киоск, десно, до градског писоара.

*

Увек су пекли топле лебове када сам у поноћ пролазио
улицом,
Леб! моје поезије најгорчији идеал!
Када ћу једном сит, сит од љубави, сит од поезије и
плаветнила океана
На платненој столици прећи Панамски Канал?
Никад, луталицо, друже!
Смрт има само четири слова:
Завеса лагано пада између живота и мојих снова...

*

Ехеј! путниче, брате! што сладуњаво срце носиш за
један женски жипон,
Упамти да је беда најбоља ненаписана књига!
Стога ни један мој дах са тугом не зажали дојке у
девојке,
Но увек с јутром односећи ноћ и умртвљену страст из
кревета
Лутах за вечном љубављу на четири стране света.
И оно што ме болело не беше само живот мој као
пиратски брод;
Па верујем фанатично у погано срце своје.
Ма колико катастрофа! постоји једна божанска
полусфера у моме болу
Као месечев лук на осамљеном јарболу.