САН - Димитрије Митриновић (1880-1953)

Јутрос, краљице моја,
када су устајали честити грађани на дневне послове,
и кад су престали лајати црни пси мојих жудња,
полумртвог тела од ружне ноћи,
са разривеном душом од несна и немилости,
видех те, опет,
у сну!

Из тмине свести издвајају се бели облаци сна
сна о мом спасу
о теби,

издвајају се облаци, прозирни, блистави, дрхтави,
и ти као у диму тамјана Блажена Дева,
бледа, сетна, снена
из облака снова спасења, краљице моја,
указа ми се.
Благословена, златоуста,
зачаравајућа,
са душом дафине рајске, са телом од сена и звука,
ти,
нова родитељице душе која жуди љубав и лепоту,
и која је од грубости немилостивих трпела дуго,
ослободитељко,
речи животодавно ти,
чух:

"Добри грешниче, лепота моје душе биће спасоносни
мелем за ране твоје;
крв моја врућа угрејаће твоје клонуло срце које се
мрзне од
жудње за љубављу;
радост мога духа распршиће мракове сумње од којих
очајаваш у ноћима без конца;

јер су грехови твоји били милостиви и болни, и јер су
болови којима си био кажњаван
били искушење оданости твоје Доброти и Смислу у које
верујеш;
јер ћу бити твоја док ме буде, драги патниче, да бих
заробила твоју душу за вазда;
и јер ме ти волиш више него Звезду Вечерњачу, коју си
волео седам година,
и коју си изневерио ради мене..."

И док је бучала бестидност дана у лудачкој хајци
оних што су отели и оних што отимају;
и док су зврчали нови загребачки трамваји дерући ми
изнурени слух,
опијен од речи мелемних, што си ми у сну отпевала;
тебе је нестајало у магли узбуђене свести, и ја сам све
дубље падао у свој мрак;

а срце ми је лупало грчевито у грозници од радости
безмерне, што ме је снашла;
и мене је нестајало у мојој ноћи као тебе у мојим снима.
А кад сам се у вечер пробудио, очи су ми биле сузне,

јер сам у мојој ноћи плакао покајнички.