недеља, 12. октобар 2014.

ПОЖАР ПЛОТИ - Димитрије Митриновић (1880-1953)

Жено,
када ми плот закричи, моја душа се претвори у крв,
крв у
пожуду; жено, хоћу да ти испијем купу сласти, и да,
кроз
тебе уђем у бесконачност;
страсно - болно, хоћу да ми премре срце у трзању
сладо -
страсти, кад ме узбурка крв твоја, та врућа, та слатка;
безумна, хоћу да ме, безумног, ужариш, и да ме
сагориш
својом женственом ватром, плоти моја;
хоћу да ме пољубиш само једном, плотски, дуго
болно, сва
миришући, дршћући, топло, влажно, сласно;
хоћу моје ланце, твоје косе, дуге, меке, да распустиш
косе,
да ме замрсиш у њих, нек ми се помути мудрост у
тмини
мириса њезиних!
меда, хоћу сочност меда да ти испијем са усана, с тих
до-
зрелих, с тих опојних, без поноса да се правим
паметан;
хоћу твоју маниту податност узбјешњелој крви, твоју
опи-
јеност од моје мушке младости;
хоћу твоје лудило среће од мога меса, хоћу твоје
женствено
блаженство да те савладам побједнички;
хоћу да ме моћно тишти збијеност твога тијела,
хоћу да ме
стегнеш, у грчу загрљаја, као удав јање;
хоћу да нам се у врућини страсти помрачи свијест, и да
будемо дубоки као земља, као постанемо једно или
троје;
хоћу сирову снагу твоје плоти, жено; хоћу дивљу при-
јесноћу збијену у твојим мишићима;
хоћу да затрепти месо твоје, плоти моја, у грозници
мојих
живаца, који кроз тебе хоће да стварају изван себе;
хоћу да у часу уједињена замиришу из твога тијела
пелудни
прашци, које си прије колутова година њушила као
кошута
на Целебесу;
хоћу да завришти плот у теби, жено моја, и да
избациш
своја заборављена крила, и рогове, или панџе;
Жено, Женко, Женско, нека ме нестане у грчу
животиње;
нека утонемо; хоћу да се више никад не повратимо из
су-
штине биће,
да више никад не видимо дан, и да не могнем
разликовати
себе од тебе, или нас обадвоје од бића,
од великог, вјечног, непоњатног, које од себе чини
душу,
од душе крв, од крви пожуду,
које ми трепти у плоти узаврелој, које ми кричи кроз
мушкост, и које те сили да ме бациш у пожар,
плоти,
Жено!

Нема коментара:

Постави коментар