субота, 11. октобар 2014.

ЛЕПОТА - Милан Ракић (1876-1937)

Јест, нема на теби ни једног дела
Да се моме оку могао да скрије,
Ниједног превоја блиставог ти тела
Да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам кад ти се душа милоштом прелива,

А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучера(ш)њој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.
- Ох, буди једанпут ко и друге жене,
Да одахнем најзад пред лепотом твојом!...