субота, 11. октобар 2014.

ЧЕКАЊЕ - Милан Ракић (1876-1937)

Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам - и вечно бих чеко!

О, шта је то што мене веже сада
За један пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...