ДАЛИДА - Милан Ракић (1876-1937)

Ко печат сам те метнуо на срце,
И као печат на мишицу своју;
И све сам дао, и по љутом боју
Хладнокрвно сам покопао мрце.

И душа моја није хтела знати
За тајну грижу и осећај стида,
Ни да л` ћеш бити добра као мати,
Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете,
Са расцветаним ружама у коси,
И власт нек твоју ништа не омете,
Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места има
За пун заборав, за све што ће редом
Навалити на мене као плима
И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те!
Царуј  ко увек, царуј према себи
Ти, деспотице, што те вечно памте;
Да ниси таква - волео те не би`!