субота, 11. октобар 2014.

ЉУБАВНА ПЕСМА - Милан Ракић (1876-1937)

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери, и жуди
За бујну љубав, свету Богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде,
Хитао замку своје верне Виле,
И певао јој страсне серенаде.
Старински витез, пун вере и наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!
У срцу носим некадње људе.
Поворке беле дижу се из гроба,
И са мном љубе, чезну, стрепе, жуде!
Шуми, о ноћи прохујалог доба.

Страсно и жудно! Она мене чека
Ко некад плава Изолда Тристана.
Стрепи и слуша топот из далека,
Док месечина насмејана сија
И ћув мирисни заносно ћарлија
У бокорима цветног јоргована!