ОЧЕКИВАЊЕ - Милета Јакшић (1869-1935)

Тихо је, дођи! Поноћ дише мразом
Ни дуси не иду завејаном стазом,
Ал` ти ћеш пута по сметови знати,
Кораку твом ће жудња знања дати -
Тихо ко звезда кад небом полети
Врх бела снега доћ` ћеш милој мети.

Пролази време. Ти се не бој мрака,
Звезде се гасе сред снежних облака,
Јака је тама, бели снег је јачи,
Плећи је диже да ти пут означи,
Сумрак се блиста - моја соба мала
Од твог би лица тако засијала.

Дођи ми, драга, откад ниси била,
Нада се моја скоро угасила,
Не дише тобом плачна полутама -
Везана песма на мојим уснама
Теби се нада, кроз сузе се смеши -
Ходи и песму пољупцем одреши.

О, још те нема, а пролазе сати
Ветар се диже и лупа на врати,
На стару кулу враћају се еје,
Псето завија и мећава веје:
На окна лупеж ветар ми улеће:
Будало, спавај! - Она доћи неће!