субота, 11. октобар 2014.

ГОСПОЂИЦИ - Алекса Шантић (1868-1924)

Некад сам и вас на кољену цупко
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли ко ријека нагла,
Ко тренутни снови, као пусте варке:
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на мом јесен и туробна магла.

Ја знам: ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају ко два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава -
По косама мојим попануло иње...

1906.