субота, 11. октобар 2014.

ЈЕДНА СУЗА - Алекса Шантић (1868-1924)

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те -
У твојој башти  ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, ко златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце... И, ко са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисо морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри срца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.