субота, 11. октобар 2014.

ЧЕКАЊЕ - Алекса Шантић (1868-1924)

Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пјева негдје у висини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци, брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да -
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом - олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.