петак, 10. октобар 2014.

О ПРСТЕНУ - Васа Живковић (1819-1891)

Зар да други оно љуби
Што је мени свето било,
Зар да моја душа губи
Сад па навек благо мило?

Ја у ноћи и на дану,
И у љупкој хлада сенки,
И на јави и на сану
Мишљах - сањах све о Ленки.

У сну срећан љубих милу,
Љубих страсно дојке њене,
На чистом јој лежах крилу,
Нагрлих се драге жене.

Па да други отму благо,
Моје благо које љубим,
Зар да што ми беше драго,
Уједанпут сад изгубим!

Ах! јеси ли моја била?...
Бог би знао срце твоје,
Ти си свагда мисли крила,
Тајне пуне мисли своје.

Ти не мариш љубит мене,
Смућен да сам и не пазиш;
Видиш како цветак вене,
Па га јоште ногом газиш.

Цветак вене и умире.
Па и опет ногу љуби,
Што га гњечи и сатире,
Што му радост на век уби.