STRAMBOTTI, 1-10 - Иван В. Лалић

1

Кад ноћу дишеш, ја у полутами
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке танке сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

2

Ја уснем поред тебе тек кад зора
Запара ноктом дно неба кроз гране -
Па знам кад сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мора.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се
У траг на јастуку и мирис косе.

9

Ми смо две жиже у једној елипси
Што непознатом телу је путања;
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли
Своју тежину током путовања?
Ми смо две жиже у једној елипси
Зближене тачном мером одстојања
Које у свему одговара црти
Што спаја жиже љубави и смрти.

10

Кад ноћу дишеш поред узглавља ми
Ја слушам спори покрет зодијака
Над равним кровом, гласове у тами
Што боји простор између два знака;
Најближи свету онда кад смо сами,
Кад душа света шапуће из мрака,
Учимо мудрост дружења с тишином -
И љубав наша стари као вино.