субота, 11. октобар 2014.

НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ - Владислав Петковић - DIS (1880-1917)

ПРВА ПЕСМА

У овом свету, испод неба овог,
Ја сам тебе срео једног топлог дана,
Са тамном радости због познанства новог.

Још је било сунца и зелених грана,
Ал` мирис пролећа ветрови разнеше,
Ко и свело цвеће плавих јоргована.

Мени ништа тада познато не беше:
Ни самоћа твоја, твој живот у страви,
Ни молитва с усни које се не смеше,

Ништа, ко ни цвеће јоргована плави`,
Од којих си сама узимала боје
За дан својих нада и за живот прави.

Све што сам познао, то је лице твоје,
И на њему очи невиђене давно,
Старе неке очи ко мисао што је.

Ал` почех волети твоје око тавно,
И правилне црте ко појаву неку
Велику и нежну за поднебље јавно.

Ал` почех волети твоју усну меку,
Црвену и лепу ко пламен пожара;
И све што је с тобом, и тугу далеку,

И још твоје очи, та два ока стара,
Узета из ноћи, вода, из дубина,
Непознатог мрака што живот одмара.

Ал` почех волети предео рубина
И страст која теби није била знана,
Твоје лепо тело - башту белих крина,

И све: твоје небо плавих јоргована,
Твоје сузе што су плач мојих година
И наш први сусрет једног топлог дана.


ТРЕЋА ПЕСМА

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И док небо, земља, сам тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.

Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,

И кућа под небом - овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.

Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрет за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.

Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Ко пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.

Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.