ПРВА ПЕСМА
У овом свету, испод неба овог,
Ја сам тебе срео једног топлог дана,
Са тамном радости због познанства новог.
Још је било сунца и зелених грана,
Ал` мирис пролећа ветрови разнеше,
Ко и свело цвеће плавих јоргована.
Мени ништа тада познато не беше:
Ни самоћа твоја, твој живот у страви,
Ни молитва с усни које се не смеше,
Ништа, ко ни цвеће јоргована плави`,
Од којих си сама узимала боје
За дан својих нада и за живот прави.
Све што сам познао, то је лице твоје,
И на њему очи невиђене давно,
Старе неке очи ко мисао што је.
Ал` почех волети твоје око тавно,
И правилне црте ко појаву неку
Велику и нежну за поднебље јавно.
Ал` почех волети твоју усну меку,
Црвену и лепу ко пламен пожара;
И све што је с тобом, и тугу далеку,
И још твоје очи, та два ока стара,
Узета из ноћи, вода, из дубина,
Непознатог мрака што живот одмара.
Ал` почех волети предео рубина
И страст која теби није била знана,
Твоје лепо тело - башту белих крина,
И све: твоје небо плавих јоргована,
Твоје сузе што су плач мојих година
И наш први сусрет једног топлог дана.
ТРЕЋА ПЕСМА
Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.
Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И док небо, земља, сам тичији клик
Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.
Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.
Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,
И кућа под небом - овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.
Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрет за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.
Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Ко пролеће зиму, као мир талас.
И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.
Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.
У овом свету, испод неба овог,
Ја сам тебе срео једног топлог дана,
Са тамном радости због познанства новог.
Још је било сунца и зелених грана,
Ал` мирис пролећа ветрови разнеше,
Ко и свело цвеће плавих јоргована.
Мени ништа тада познато не беше:
Ни самоћа твоја, твој живот у страви,
Ни молитва с усни које се не смеше,
Ништа, ко ни цвеће јоргована плави`,
Од којих си сама узимала боје
За дан својих нада и за живот прави.
Све што сам познао, то је лице твоје,
И на њему очи невиђене давно,
Старе неке очи ко мисао што је.
Ал` почех волети твоје око тавно,
И правилне црте ко појаву неку
Велику и нежну за поднебље јавно.
Ал` почех волети твоју усну меку,
Црвену и лепу ко пламен пожара;
И све што је с тобом, и тугу далеку,
И још твоје очи, та два ока стара,
Узета из ноћи, вода, из дубина,
Непознатог мрака што живот одмара.
Ал` почех волети предео рубина
И страст која теби није била знана,
Твоје лепо тело - башту белих крина,
И све: твоје небо плавих јоргована,
Твоје сузе што су плач мојих година
И наш први сусрет једног топлог дана.
ТРЕЋА ПЕСМА
Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.
Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И док небо, земља, сам тичији клик
Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.
Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.
Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,
И кућа под небом - овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.
Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрет за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.
Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Ко пролеће зиму, као мир талас.
И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.
Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.
Нема коментара:
Постави коментар