ЖИВОТИЊСКО НЕБО - Џемс Дики

Ево их. Благе очи отварају.
Ако су живеле у шуми,
Онда је то шума.
Ако су живеле на ливадама,
Онда им се трава
Под ногама вечно таласа.

Иако без душе, ту су доспеле,
А да и не знају где су.
Сви њихови нагони цветају
И они устају.
Благе очи отварају.

Да им се прилагоди, предео је у цвату
И надмашује, очајнички
Надмашује оно што се тражи:
Најгушћу шуму,
Најсочнију ливаду.

За неке од њих
То не би могло да буде место
Какво јесте, без крви.
Оне лове као и раније, али панџе
И зуби сад су им савршено порасли,

И смртоноснији су но што оне верују.
Нечујније се прикрадају
И скривају међу гранама дрвећа,
А њихова изненадна обрушавања
На блистава леђа свога плена

Могу трајати годинама
У краљевски радосном летењу.
А ове што су биле ловљене
Познају то као свој живот,
Своју награду: да иду

Под овакво дрвеће, потпуно свесне
Шта је над њима у небеској слави
И да никаква страха не осећају,
Већ то прихватају и предају се.
Без бола налазећи своје испуњење

У средишту тога кружења,
Па дрхте, иду
Испод стабла,
Падају, бивају растргнуте,
Устају, поново иду.