КОРАЧАЈУЋИ КА ЗАПАДУ - Дениз Левертов

Оно што је у мени зелено
тамни, мушкат.

Ако је жена нестална,
добро, ја сам верна

осеци и плими, предајем се
годишњем добу, а сада

време је зрења.
Ако је њена дужност

да буде поуздана,
северњача,

добро, држим се стално
на тамном небу,

ишчезнем дању,
а ипак горим тамо

у плавилу и изнад
покривача облака.

Не постоји драж
слађа, укуснија,

неголи бити радостан што си
не друго већ жена

и нико други до ја;
сенка сам

која постаје дужа како сунце
одмиче, извучена

у нит чуда.
Ако носим бреме

оно почиње да се памти
као дар, роба, као кошара

пуна хлеба, што озлеђује
моја рамена, али ме окружује

мирисима. Могу
да једем док ходам.