ЕПИЛОГ - Мирослав Антић

LII

Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.

Хиљаду пута од јутрос
као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос
поново ти се враћам.

Хиљаду пута од јутрос
ја се поново плашим
за тебе,
изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе,
подељену као плакат
ко зна каквим људима.

Да ли сам још увек она мера
по којој знаш ко те боли?
По којој знаш колико су пред тобом
сви други били голи?

Она мера по којој знаш ко те отима,
а ко плаћа?

Да ли сам још увек
међу свим твојим животима
онај комадић најчистијег облака у грудима,
и најкрвавијег саћа?