ПЕСМА ИЗ ТРИ ДЕЛА - Роберт Блај

I

Ох, раног једног јутра, помислих, живећу вечно!
Обавијен сам својим радосним месом,
Ко што је трава обавијена својим зеленим облацима.

II

Док се с постеље дижем, где сам сневао
Дуго јахање крај замкова и распаљеног угља,
Пропатио сам и преживео ноћ,
Уроњен у тамну воду, као вал траве.

III

Јаки листови старога шимшира,
Док на ветру падају, позивају нас да нестанемо
У пустињама свемира
Где ћемо остати испод неке биљке
И живети вечно, као прашина.