(СОНЕТИ) - Бранко Радичевић (1824-1853)

6

Кад се пробуди, још је било рано,
У истоку се зора већ развила,
Из њеног руменога крила
Још бели данак не беше ограно.

Преда мном лице зоре умиљано,
Но мисо моја није онде била,
По јучерањем дану се је вила,
Ја гледа лице девице љувано.

Око сјајно, чарне миле власи!
Обрашчића, усничица краси!
Дево, дево, да л` ћеш бити моја!

Злаћано сунашце гле већ плану,
Бели данак земљици ограну,
Срце моје, ти си без покоја.