ОДБРАНА НАШЕГ ГРАДА - Миодраг Павловић

I

Погледај мене. Река не тече.
Још увек смо сами под звоном висине
(Никада сами).
Прозори су тамо, прозори за нама,
прекрштени, отворени, разбијени,
да л су кратковиди као што су сићушни
зар су баш равнодушни као што су далеки
кад се глава приклони уз прамац глави,
зар само ћуте кад радозналост изгуби свој дан?

Волео сам те, ти знаш, руменим жмурењем
на неком спрату који увек је био исти
(Гледај ме)
са истим степеништем и истом завесом у себи
час жутом час плавом али увек непровидном
са оним прозором који се може отворити и затворити
а да се ништа не поремети у распореду тежина
у соби,
волео сам те изнад једне улице
увек исто странпутице,
она је била дубоко доле под нашим загрљајем,
затим смо се волели ми дубоко доле
а улица над нама се грлила нашим загрљајем,
улица, сети се, за коју смо заборавили
да је дијагонала између спратова предака и потомака;
волео сам те у руменим прозорима смирења,
можда овим прозорима који ћуте а нису равнодушни
него су предодређено поднебље над усамљеним
чамцем.

Кога то волим заправо, драга?
Твоје раме, тај бок тог истог чамца,
(Зар смо тако далеко?)
твој лепи лик, или сенку будуће сенке,
твоје очи, прозоре настављања,
беле прсте
ил попречне улице у квадратима понављања,
твој врат ил стопало сина на рамену,
твој глас ил глас који каже да је ноћ
и да је свеједно да ли ћемо ићи кући
или умрети или остати овде,
јер плодови и даље расту, расту, и расту.