ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕС - Рандал Џарел

Из воза човек посматра ствари
Скоро као кад је био дете. На сунцу
Оно што гледам још се чини просто,
Ја сам безбедан; али увече
Кад смрачује се земља, на све пада
Испитајућа нека несигурност.

Једном сам после кишног дана
Лежао и желео хладноћу; мало затим
Под разнобојни покривач, сив
У суморном свршетку зимског дана.
Ван мене беше тек понеки облик
Столице, стола, предмета из буквара;
Изван прозора
Биле су столице и столови света...
Видео сам да свет
За који мишљах да је само проста
Сива маска свега оног чудног
Иза њега - свега што јесте - јесте све.

Али то је невероватно.
Мислимо: "Иза сваке ствари
Неприсиљена нека радост, невољна нека
Туга (вољна туга, присиљена радост)
Креће се и не мења"; гледамо из воза,
И присутно је нешто, нешто исто
Иза сваке ствари: свих тих малих села,
Жена у пролазу, поља жита,
Човека што се опрашта са женом -
Стаза кроз шуму пуну живота, а воз
Пролази, најзад непроменљив
И сад више никада неће стати, као срце -

То је ко и свако уметничко дело.
То јесте и то не може да се мења.
Иза сваке ствари присутан је увек
Незнани нежељени живот.