Они су пуни ругалица
И грдњи оштрих као трн:
Зар ниси, мила, простог лица,
Зар села нису призор црн...
Тако се стиди мајке своје,
Уморне, свикнуте на јад,
Безочни син, крај кога стоје
Другари што их даде град.
Једино смешак са висина,
А пут је прешла дуг и лош,
Како би донела за сина,
Виђења ради, задњи грош.
1891.
Нема коментара:
Постави коментар