Не кажем: то беше јуче. Са безвредним
летњим новцем у џеповима ми опет лежимо
на плеви поруге, у јесењем маневру времена.
Бекство летом ка југу не користи
нама ко птицама. Вечером плове мимо мене
рибарске барке и гондоле, и понекад ме
погоди парче мермера ситног од сна,
онде где сам рањива - у око - својом лепотом.
У новинама читам много о хладноћи
и последицама њеним, о будалама и мртвацима,
о прогнанима, убицама и миријадама
ледених санти, али мало о оном што ми годи.
А и што? Пред просјаком што дође у подне
затварам врата, јер није рат, и човек може
да уштеди себи тај призор, али не
под кишом невесело умирање лишћа.
Хајде да путујемо! Хајде да испод чемпреса
или и испод палми, или у гају поморанџи
гледамо по сниженој цени заласке сунца
којима ништа није равно! Хајде, заборавимо
неузвраћена писма јучерашњици!
Време чини чуда. Али кад дође у лош час,
са куцањем кривице: ми нисмо дома.
У подруму срца, будна, налазим себе опет
на плеви поруге, у јесењем маневру времена.
Нема коментара:
Постави коментар